About book Parallel Worlds: A Journey Through Creation, Higher Dimensions, And The Future Of The Cosmos (2006)
Уопште није лако оцијенити ову књигу. Ако је стрпамо у доста широк кош "популарне науке" и упоредимо са књигама те врсте које сам прочитао ове године, Каку је знатно бољи од Млодинова, али и знатно слабији од Хокинга, коме сам, авај, такође дао четворку. Дакле, ово је негдје за око три и по, али у корист ученика итд. Мада је и велико питање да ли је блентави Млодинов заслужио уопште тројку.Али сама оцјена и није толико битна колико један рјечити опис ријечима, који ћу сад пробати да напишем. Кренућемо од поенте. Мислим да је поента код књига често врло битна. Рецимо код Млодинова и Хокинга (упркос великој квалитативној разлици) ја нисам успио да видим шта је заправо циљ аутора, осим да нам "испричају нешто о свемиру" и евентуално приближе неке појмове обичним људима који се не баве науком. С друге стране, Вајнбергова књига Снови о коначној теорији (коју сам читао прије него што сам почео да пискарам овде по Гудридсу, тако да нема њеног ривјуа, али биће касније, пошто планирам да је репризирам) и те како има поенту - садржана је у самом наслову. Кад је ријеч о Какуовој књизи, у добром дијелу ми је такође било нејасно шта је заправо поента излагања, јер је аутор углавном описивао ствари које описују сви у сличним књигама - Њутн, гравитација, Ајнштајн, релативност, Хајзенберг, Шредингер, знате већ. Тек пред крај постаје јасно шта је био циљ свега тога - аутор је припремао терен за распредање приче о крају свемира и могућности да интелигентни живот преживи тај крај свемира.Да ли сте публика за ову књигу може да се одреди једноставним критеријумом. Поставите себи питање - да ли волите шпекулације, непровјерене, непровјерљиве и ненаучне теорије, те филозофски мамбо-џамбо? Ако је одговор потврдан, прочитајте ову књигу. Ако вас стриктно занима наука - прескочите. И узмите нешто од Хокинга или Вајнберга.Први дио ове књиге, као што сам горе споменуо, углавном се састоји од усуал суспецтса које иначе срећемо по сличној литератури, с тим да овде описи често нису ни довољно јасни ни довољно прецизни, тако да би вам значајно користило ако већ имате предзнање стечено из друге литературе. Има ту богме и неких грешака, нпр. у појмовнику на крају књиге пише како је "неодређеност оповргла детерминизам", што је најблаже речено груба логичка грешка, бар ако узмемо у обзир начин на који је те појмове Каку овде дефинисао. Има и других ствари, које можете да прочитате у разним другим ривјуима. Разни појмови, као нпр. теорија струна и скоро све везано за то, једноставно су у својој сржи превише компликовани да би се објаснили, тако да се аутор узда да ћете из текста да похватате неке основе и да ћете с тим суперповршним разумијевањем успјети да прокрстарите кроз разматрања на крају, што је углавном тачно, али да вас сад неко пита да ли сте ишта научили нпр. о теорији струна, одговор би морао да буде кано клисурина чврсто "јок!".Они забавни дијелови књиге уопште немају везе с науком. Срећна је околност што Каку узима (има?) персону свемиром и научном фантастиком фасцинираног нерда који стално цитира књижевне и филмске СФ класике и користи их за илустрацију појединих појмова, а при томе му апсолутно није страно да пригрли и најблаже речено сумњиве појмове као што су титуларни паралелни свјетови, више димензије, пут кроз вријеме и сл (потпуни контраст са уштогљеним и намргођеним профом без смисла за хумор Стивеном Вајнбергом). Каку је наиме дошао до закључка да ће свемир на крају да рикне у великом смрзавању и поента ове књиге је заправо до ког нивоа би морала да се развије интелигенција да би тај крај свемира преживјела. Односно, сам развој интелигенције је очигледно недовољан, па се ту разматрају и додатне претпоставке, као што је постојање других свемира, и на који начин би људи могли да разгуле у неки од тих других свемира. Све је то лијепо и интересантно, али и помало узнемирујуће, из разлога које ћемо навести у сљедећем пасусу.Ова књига само потврђује огромне резерве које имам према свему што тврди модерна наука. У ствари, ја озбиљно вјерујем да бар пола ствари које се данас сматрају као неоспоран научни факат могу једноставно да се баце кроз прозор, јер је процес научног рада превише пристрасан и више заснован на оном што би научници ЖЕЉЕЛИ да виде него ономе што стварно јесте. Ако ти вршиш експеримент и надаш се да ћеш да добијеш неки конкретан резултат, мислим да си са психолошке стране врло подложан да тај експеримент протумачиш управо онако како ти одговара. Многи појмови се ту уводе из чиста мира (нпр. мултиверзум), а све оно са десет или једанаест димензија у теорији струна одаје укус нечега што је прије педесетак година кренуло по злу и сад се нагомилало у неку тешку бесмислицу за коју се очекује да је прогутамо само зато што тако каже "модерна наука".Добро, ово горе је мој субјективни утисак, који је врло вјероватно погрешан, јер ја ипак нисам физичар и не знам којим методама је све то провјерено, могуће да постоје километри рачуна и да је све управо тако као што кажу... међутим, неке друге ствари су неоспорне. Прво, модерна наука данас сасвим озбиљно узима могућност постојања мултиверзума. Међутим, у модерној (или било каквој другој) науци ријеч "мултиверзум" уопште не би требало ни да се спомиње, јер је то потпуно научна теорија (не може експериментално ни да се потврди ни да се оповргне). Слично је и са некаквим црвоточинама, које наводно омогућују путовање кроз вријеме, што опет нарушава елементарну логику и једноставно је глупо и бесмислено. Па онда она уобичајена прича како електрон "може да се налази на два мјеста у исто вријеме". Е па извините молим вас. Ако се нешто налази на мјесту А, а то нешто се такође налази и на мјесту Б, а А је различито од Б, онда су то ДВИЈЕ ствари а не једна. И немојте сад да ми се позивате на то како ја немам појма с физиком - ово није физика, већ средњошколска ЛОГИКА, на којој би на крају крајева читаво научно истраживање и требало да буде засновано. Ако бацате кроз прозор логику, зашто да вам онда уопште вјерујемо било шта? Па онда она глупост са мачком. Да ли знате да научници потпуно ОЗБИЉНО разматрају варијанту да је мачка у кутији истовремено и мртва и жива док не отворите кутију и погледате у њу? И на крају само да споменем црну рупу, која је на почетку дефинисана као објекат који има тако јако гравитационо поље да ништа живо не може да му умакне (па ни свјетлост), да би се онда касније ипак констатовало да некакво зрачење полако цури из црне рупе. Што је то контрадикторно самој дефиницији, ником ништа.Све то наравно није кривица ове књиге већ саме науке и научника. С друге стране, лијепа посљедица тога је да можете да се разбијете писањем о паралелним свјетовима и путовању кроз вријеме и сл. чудима, а да опет очувате ореол "научности". Ко зна, ако овим путем крене и биологија, можда ћемо у блиској будућности све фантазијске књиге морати да пребацимо на полицу алтернативне историје.
At its heart Parallel Worlds is an update of Dr. Kaku’s 1994 book Hyperspace, which I had the chance to read just two or three years after publication. My excitement, back then, at such incredible theories and amazing ideas was the kind of innocent, cheerful, intellectual enjoyment that I rarely have these days. I have no idea if it has to do with me becoming older and more cynical, or the mainstream appropriation of these ideas, both in the popular culture and intellectual discourse, making them passé. Whatever the case, and the obvious time that has gone by since this book’s publication (The LHC was still under construction, let alone the discovery of the Higgs boson), it was nice rediscovering some of the more esoterically aspects of contemporary astrophysics. This used to be the food for thought that fueled my vintage science fictional fantasies and day dreams back in the mid to late 90s.The obvious problem is that Parallel Worlds often feels just as what I previously described it as; an update of Hyperspace. Many of the examples and anecdotes that Dr. Kaku uses to explain the physics in this book can be found in Hyperspace. I don’t have the book available right now, but it wouldn’t surprise me if the writing was verbatim, not to mention all of the mandatory “introductory” material that can be found in many, if not all, astronomy and physics books, one after another (The development of Newton’s laws, Hubble’s discovery of the expanding universe, Einstein’s reasoning towards Special and General Relativity, etc). This isn’t exactly Dr. Kaku’s fault; there is so much you can write about in a popular science book before you start repeating what others (and yourself) have written many times before. Parallel World’s is the first physics/astrophysics book I’ve read in a long time. The last one was Brian Greene’s The Elegant Universe, a book about very similar subject matter, but one that I read so many years ago I can’t properly talk about it anymore. It is probably because I am rusted in my hardcore science reading, but I’ve found sections of Parallel Worlds to be very difficult to plow through. One chapter in particular (Chapter seven; M-Theory: The mother of all strings) was almost impossible for me to navigate, accentuating the book’s overall format of presenting fact after fact after fact, sometimes with little to no explanation of how the data relates with each other. But whereas the previous chapters had a slim, but present, narrative arc, this one is just data piled upon data. I’m not the sharpest knife in the kitchen, but I can find my way through complex texts and yet this chapter pummeled me. It probably has to do with the format of popular science books in general. Almost all of the non-fiction I’ve read in the last couple of years has been by writers like Philip Hoare, Rebecca Solnit and Robert Mcfarlane, books that pack plenty of information inside, but presented in a very calculated and literary style, with plenty of narrative and anecdotes that related the information to both the writer and the book’s subject matter. I think the last popular science book I remember reading that worked on a similar level was by Carl Sagan, probably Pale Blue Dot, maybe another one. The book ends in classic Michio Kaku fashion with an exploration of future applications of everything we’ve read this far. Dr. Kaku is usually criticized for his extraordinary claims and baseless future predictions; he is a science fiction nerd at heart and loves talking about this stuff. I have no problems with this, as far as the reader knows this is the moment in the book where Dr. Kaku starts hypothesizing. It is fun and mind expanding and it always has the probability of at least some of it becoming reality sometime in the future. There is one thing that really bothered me about this book, though. There are many instances where Dr. Kaku writes lines like “some scientists believe….” or “in the future, scientists think…” This is very surprising, coming from him. Science is not a static method, but an ever changing body of data used to build an approximation to explain reality. True science shouldn’t be a belief. “Scientists believing” this or that are just that; scientists believing that something or other might be explainable in this or that way. I normally don’t have problems with this, whatever scientists believe today will either be confirmed, rejected or update tomorrow. But there are just too many of these lines throughout the book, a problem when they are presented side to side with other concepts that still haven’t been proven as facts but marketed as such (For example dark energy and matter; this could just be a vacuum in our knowledge instead of an actual, physical phenomenon).This is one of the many good books out there to learn about the basics of pop contemporary theoretical physics (circa 2006, in this case). For the most part it is fun and interesting, but it could have benefited itself from a stricter editor and a more dynamic writing style.
Do You like book Parallel Worlds: A Journey Through Creation, Higher Dimensions, And The Future Of The Cosmos (2006)?
In the Constance Garnett translations of Dostoyevsky, exasperated characters routinely ejaculate "Tfoo!" To sum up this colossal muckheap of a book, I say, "Tfoo, Kaku!"Apparently, Dr. K. has done decent theoretical work in physics, but his inability to present clear ideas or a logical structure for whatever it is he's trying to say makes that a little difficult to accept. His "aw shucks" little-boy approach to difficult concepts leaves more loose ends than my cat toying with our curtain.My suspicions of the man started with the first page, his acknowledgements. Those he interviewed are arranged not alphabetically, not by the wealth of their contributions, but by the awards they have received: All Nobel laureates are noted first, followed by lesser beings. What does that tell you of objectivity and independence?Overall, this is a study (or hodge-podge) of theories of multiple universes and how to book a ferry ride between them. We visit wormholes and find that they wouldn't work well, in part because you'd need most of the energy of a galaxy to navigate one. And because you probably couldn't go home again.Kaku leaps form theory to theory like a mountain goat, leaving the reader, often, to plummet down an uncharted crevasse. His simple-minded and careless descriptions of complicated concepts read like early notes that never got edited. And his failure to fully evaluate opposing theories – some clever and interesting, others ludicrous – seems a dereliction of duty.Look at this: "The mind reels when we realize that, according to this interpretation of quantum mechanics, all possible worlds exist with us. ... these quantum realities exist in the very same room that we live in." They don't do anything of the sort! They exist in a some-other-where that has no connection with any room in our universe. This is just plain crappy, lazy writing.As Mr. Horse so eloquently put it in "Ren and Stimpy," "No sir, I don't like it."
—Derek Davis
I hated Physics when I was a kid, because the teacher who taught me wore coke-bottle glasses, had halitosis, and his spittle flew. He also churned out equations on the board, and expected you to get E=mc2 as if you were born to do so. How can one not understand the elegance and simplicity and total enlightenment that this captured about our physical world? Well, I didn't. Because the physical world -- believe it or not -- was abstract enough not to grasp at the 10,000 foot level.Ok, then comes Parallel Worlds, by Michio Kaku. I don't know what made me pick up this book. A lot of reading impulse probably had something to do with stray comments or observations one picks up from somewhere. I had read that this book was unputdownable. What! A science nonfiction book unputdownable. Was I born yesterday?Well, it could be said I was 'born-again' after reading this. From Newton's theory of gravity to Einstein's theory of relativity, to the mystery of the origin of the universe (the "big bang"), to quantum theory, multiverses/parallel universes, time travel, wormholes, black holes, string theory -- Kaku slices through the heart of these scientific discoveries with a paring knife so sharp that even the most science-averse of us can grasp the mystery and the wonder of the universe. For someone like me, who grew up without religion, found God in a Catholic church, wanting desperately to understand how "we" came about, this book was eye-opening, humbling. It does not preach to the religionists -- it's hard not to face this cosmic question as one plows through the scientific evidence -- is there or is there not a Higher Intelligence that created all of this (especially the series of Goldilocks perfect coincidences that made life on Earth possible), but in the end, I wonder if I don't come away thinking all the scientific evidence in the world, and the brilliant theorizing about our physical universe has not proven a damn thing about the existence of God. I would go so far as to say it has not disproved the existence of God.Read and think through for yourself -- if anything, one realizes that so many of the political, religious, environmental backfighting in pockets of the world may be so much sand in the hourglass -- not that a comet or asteroid could hit us tomorrow and end all life as we know it, but that Earth could rotate a little differently on its axis, a black hole could be sliding perilously close to us but we can't see us and we'd be sucked into its Event Horizon within a billionth of a second and evaporated. All these things can happen. And there is still so much more we do not know about our universe! Any of those things we don't yet know could kill us. Life is super-symmetrical, held in fine equilibrium, but oh, so tenuously.The coolest thing I realized -- I had no idea that it was nuclear energy, one of the four forces that obtain in our universe-- that prevents our bodies (its atoms) from flying apart. Here I thought it was something only used to build bombs!
—Elaine
Kaku starts off by comparing the big bang to the creation in Christian and Chinese mythology. Yuck. He also finishes off the book with a tedious digression into religious inanities.The syrupy and hyperbole-riddled language is guaranteed to cause misunderstanding in anyone unfamiliar with cosmology, and irritation in anyone already familiar with cosmology. But hey, it's a popular science book, you sort of expect that.Kaku attributes the "discovery" of dark matter and dark energy to the WMAP data.A halo of dark matter was first considered to account for the stability of spiral galaxies.Without this large halo holding the spiral arms together by it's gravity, spiral galaxies would not be stable.Later work on cosmic inflation supports this hypothesis, but didn't start it.Dark energy was first hypothesized to account for the acceleration of the expansion of the universe as measured by Hubble redshift of distant quasars.Again, this was confirmed by WMAP but was detected long before.In a later chapter, he goes on to the history of these ideas in more detail, contradicting his earlier mistake.There are many more examples of contradictions in this writing.For example, Kaku writes that the weak nuclear force is "too weak to hold the nucleus together, sometimes allowing it to decay".This can be horribly misleading to someone who doesn't already know that the strong nuclear force holds the nucleus together, whereas the weak nuclear force can cause disturbances which shatter the nucleus. Later in the same paragraph this is explained, but it is contradictory and confusing. Reader be warned.Kaku repeatedly refers to the event horizon around a black hole a "magic sphere". Yuck.Kaku claims string theory is the ONLY contestant for unifying gravity.This outright lie flies in the face of many researches, like Lee Smolin, who are looking at other ways to unify gravity. Unbelievable how smug Kaku can be.The chapter on time travel was a joke. Classic Kaku packaging wild speculation and supernatural fantasy as "science".The chapter on the anthropic principle was polluted with god this and god that, which I found enraging.Even in his area of expertise, science fiction, Kaku makes a gaff, mistaking the human-made robots in The Matrix for "aliens".Kaku constantly refers to the cosmological constant as "anti-gravity", which is a joke to any physicist, who knows that gravity is an inverse square law, while the cosmological constant is, well, a CONSTANT negative pressure. Just another example of Kaku's obsession with using irritating and inaccurate words.
—Gendou
